“Na kraju krajeva, najbolji deo odmora je možda ne toliko što se sami odmaramo, koliko to što vidimo kako su drugi ljudi zauzeti poslom”. – Kenet Graham, “Vetar u vrbama”

Pred kraj sezone letnjih odmora ne bi bilo zgoreg da se zapitamo što smo tokom njih naučili, a što nam može koristiti u periodu u kom se dani skraćuju, lišće pada i okruže nas ruzmarin, snjegovi i šaš.

Kada se prisetim kašnjenja na aerodromima, gužvi na granicama, haosa na naplatnim rampama i ispred toaleta pumpi na auto putevima na kojima je i mogućnost preticanja upitna, pitam se: o kom to odmaranju tačno pričamo? I gde? Na plažama na kojima nema mesta za još koji peškir, u kafićima gde se za stolicu borimo do poslednje graške znoja, u samoposlugama u kojima cene rastu paralelno sa rastom broja gostiju, u restoranima u kojima sezonski radnici uče posao “u letu”? Čak i kada odemo na neko mirnije mesto, sa manjim brojem drugara odmarača oko nas, put do tamo će sigurno učiniti da se podsetimo atmosfere gužve, radova na putevima u punoj sezoni i sl….

Neki od nas najradije rezervišu “first minute”, neki osluškuju “last minute”, a mnogi čekaju da se usaglase višestruki kriterijumi koji uključuju rasporede nadređenih i kolega, članova porodice, finansijsku situaciju i jesenje planove – pa šta ostane za odmor njih samih. Kada se sve sabere, dosta vremena umemo da posvetimo razmišljanjima i razmatranjima mogućnosti koje stoje pred nama u vezi od(u)mora: more, planina, banja, selo, Ada Ciganlija? Neretko nas i to usaglašeno planiranje umori, pa ispada da se za odmor “borimo” i intenzivno radimo da bi se tih par dana (intenzivnije?) odmarali.

Istini za volju, najčešće se, uprkos opisanim (ne)lagodnim iskustvima koja se manje-više podrazumevaju, kući vratimo drugačiji – odmoreniji, zadovoljniji, i neretko, sa širim osmehom na licu. Takvi ulazimo u poznatu rutinu, u sopstvenu standardnu svakodnevicu i do kraja prve radne nedelje imamo utisak kao da na odmoru nismo ni bili…

Promena nam prija, zato nam je i potrebno da je iskrojimo po sopstvenoj meri i moćima.

Kada stavimo činjenice u vremensku perspektivu, one nas neumitno podsete da govorimo o našem godišnjem odmoru. Mogu li desetak ili petnaestak dana da “isprazne” dostignuti nivo nerviranja, sekiracija, raznolikih strahova i briga akumuliranih tokom godine? Šta radimo u kraćim vremenskim intervalima? Kakve navike imamo u vezi naših kvartalnih, mesečnih, nedeljnih i dnevnih odmaranja i opuštanja?

Možda bismo mogli da se podsetimo i na još kraće vremenske raspone: svaki školski čas koji smo pohađali je pratio kraći ili duži odmor. Nakon 45 minuta nastave na času, imali smo 5 do 20 min pauze. Od kada postoji školovanje kao takvo, periode učenja slede periodi odmaranja. Promena ritma, skretanje misli, izmena teme… kao deca smo naučili da funkcionišemo u ciklusima koji teže usaglašavanju napora i opuštanja, umora i odmora.

Kao odrasli smo takav sistem izgubili, a dobili popriličan repertoar razloga zbog kojih “nemamo vremena” da ispraznimo prenapregnute baterije tokom intenzivnog radnog perioda. Neko drugi nam pravi raspored. Kolega je na bolovanju i radimo i njegov posao. Dat nam je (pre)kratak rok za završetak zadatka. Poslodavac je rigorozan po pitanju pauza.

Interesantna su nam ta tumačenja; da ih nas naš sopstveni mozak poštuje, bilo bi dobro za nas. Ipak, on to ne radi i traži svoje vreme za odmor: ako mu ga mi ne priuštimo, sam će ga od nas uzeti! To su oni momenti kada prestanemo da budemo koncentrisani, pa se desi greška koja nam nameće da ponovimo postupak. Kada zaboravimo da nazovemo, proverimo, pripremimo, odgovorimo na veoma važnu poruku… Kada nam iskipi mleko.

Ukratko rečeno: kada prestanemo da budemo produktivni i efikasni, ako to uobičajeno jesmo (ne govorim o neuvežbanim ili nezainteresovanim radnim i misaonim stilovima), naš mozak nam šalje poruku da nam treba predah. Par sekundi, par minuta, par sati, par dana… zavisno od naših navika, rutina, kondicije, spremnosti da se suočimo sa izazovima. Zavisno od naše životne situacije.

Poslodavac nam može obezbediti naše zakonsko pravo (cinici bi rekli da je i to diskutabilno) po pitanju našeg dnevnog i godišnjeg perioda pauze od rada. Kako ćemo mi to iskoristiti, naša je stvar. Zato tu nema izgovora, uzmimo naše vreme najozbiljnije moguće. Sednimo par minuta na klupu u parku pre nego što uđemo u stan po povratku, ili se naslonimo na zgradu, ili namerno usporimo korak gledajući kako vrabac skakuće…

Promena ritma, skretanje misli, izmena teme – za naš (svako)dnevni odmor. Mali trenuci pauze, koji kumulativno, naprave da nam nedeljni odmor postane navika, mesečni se podrazumeva, a kvartalni postane ispunjena želja.

Kao što rekoh na početku ovog teksta, da lepo i u praksi primenimo ono što smo naučili od ovogodišnje sezone odmora, pa da tako odložimo onaj osećaj krajem prve radne nedelje.

Brankica Ljamić Ivanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *