“Kritika bi trebalo da bude kao kiša koja hrani rast, bez da uništi koren.” – Frank A. Clark

Slušam razna tumačenja – od istorijskih činjenica, posledica rata 90-ih i potpunog sloma  vrednosnog sistema, preko uticaja tržišne ekonomije 21. veka i rijaliti programa do energetskih i karmičkih čišćenja, i nijedno od njih mi ne daje zadovoljavajući odgovor na pitanje: Kako to da nismo izabrali da u izazovnim vremenima jedni prema drugima budemo ljubazniji?

Cinični komentari, nedorečene misli praćene “značajnim” pogledima, nužnost šaputanja čak i iza zatvorenih vrata, vikanje i demonstracija moći, čak i pretnje u raznolikim formatima. U takvom kontekstu rastuće neiskrenosti i sniženih kriterijuma demonstracije vaspitanja, postaje skoro pa nemoguće da feedback (povratna informacija) kao jedan od osnovnih alata upravljanja, odigra svoju značajnu ulogu: da pojasni, ukaže, usaglasi i podstakne.
Feedback je blagovremena povratna informacija o načinima i rezultatima rada koju, najčešće, nadređeni daje zaposlenom sa namerom da mu ukaže na teme i oblasti unapređenja. Njegova suština bi trebalo da bude iskrenost: “Ja, kao šef, tvoj doprinos vidim na sledeći način:….”. Preciziranje obe strane medalje, kvalitetnih i onih drugih  doprinosa se podrazumeva. Ukazujući na dobre strane aktivnosti pojedinca, razuman rukovodilac pokazuje da ih vidi i vrednuje i samim tim, lakšim čini deo razgovora o onome što ne ide najbolje i što bi trebalo promeniti.

U svakom formatu, feedback je jaka poluga učenja i kao takav, osnov stvaranja stavova. Čak i kada na osnovu nečijeg negativnog komentara o nama i našim ponašanjima zaključimo da je “on stvarno kreten”, nešto smo naučili. Formirali smo (ili potvrdili) stav. Konkretno, ovaj će nam ubuduće stvarati očnu mrenu, pa ćemo otežano primećivati dobre strane ponašanja dotične osobe. Nećemo čuti kada nam kaže nešto stvarno korisno. Formiraćemo otpor i držaćemo ga se.

Pogled sa strane, drugo viđenje, perspektiva nezavisnog posmatrača, drugi stav… kada želimo da prevaziđemo neki problem, a naročito kada u nečemu nameravamo da postanemo bolji, povratna informacija od drugih je od velikog značaja. Priznajmo, koliko nam je tada korisno da nam neko sa strane kaže kako on vidi kako nas,  tako i put ispred nas! Kada želimo nešto da naučimo o nama i našim ponašanjima, reč poklon najbolje opisuje doprinos povratne informacije. U vremenima u kojima su se ignorisanje i izbegavanje otkrivanja “stanja stvari” proširili, povratna informacija o nama je, u najmanju ruku, znak da da smo nekome, na ovaj ili onaj način, važni.   Npr. dobili smo iskren odgovor na pitanje: “U čemu grešim u komunikaciji sa kolegom?” ili “Šta ja tačno radim pa se …. dešava?” Možda mi ono što sam čula nije bilo baš najprijatnije za uši… Možda sam osetila knedlu u grlu. Svejedno, otvorilo mi je oči. Ukazalo mi je na konkretno. Omogućilo mi je da povežem nedostajuće niti. Kreiralo je prečicu i pomoglo mi da razumem šta dalje. Poverovala sam jer sam se suočila sa onim što sama ne mogu da vidim, a trebalo bi. Poverovala sam jer sam osetila iskrenost; makar me informacija i bolela, ona mi je hiljadu puta korisnija od pretvaranja, prikrivanja i laži. Od zatvaranja vrata i šaputanja iza njih.

Za davanje dobre povratne informacije u poslovnom okruženju potrebno je više od iskrenosti. To je poslovni alat čija efikasnost upotrebe  jača kroz iskustvo. Jednostavno rečeno, pružanje feedback-a je poslovna veština koja se uči kroz obuke, coaching i praksu. Zdravorazumski rečeno, potrebno je naučiti da se prevaziđe unutrašnji otpor koji nastaje kada treba da saopštimo lošu vest.

Primanje feedback-a je lična veština povezana sa namerom da iz “poklonjenog” izvučemo ono što je najbolje za nas. Primanje je vezano za stav da će nam svaka informacija o nama koristiti.

Za oba smera aktivnosti, za primanje  i za davanje feedback-a, čini mi se da je zrelost ključna reč. Lična i profesionalna zrelost  da uzajamno, drugima i sebi, otkrijemo nove načine za prevazilaženje ponašanja koja dovode do neadekvatnih rezultata. Da pokažemo da nam je stalo da zajednički ostvarujemo ciljeve. Da prevaziđemo ego i sujetu. Da izađemo iz kruga gordosti koja nam ne dozvoljava da tražimo mišljenje drugih o nama.
Sve je ovo pitanje stava koji rukovodioci treba da podstiču. Stava po kome je povratna informacija, izražena u očekivanom i civilizovanom formatu, korisna za sve. A ako to ne čine?

Onda neka prestanu da se žale kako su im zaposleni ponašaju kao deca.

Brankica Ljamić Ivanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *