„Dozvolite da vas ćutke privuče jača privlačna snaga onoga što zaista volite.“ – Rumi

Dobrodošli!

Svi se susrećemo sa izazovima i svi ih različito doživljavamo. Dok je jednima i najmanja prepreka sasvim dovoljan razlog za odustajanje, drugi kao da su mašine za nove ideje, projekte, (stvaranje i ) rešavanje problema (koje su, radeći, neumitno i stvorili) J. Kako se ono na šta usmeravamo pažnju – uvećava, tako oni koji vežbaju sprečavanje, suočavanje sa problemima i rešavanje istih, razvijaju sposobnost procenjivanja stepena svoje uključenosti u situacije koje im život donosi. Oni znaju kada je vreme da se ubace u akciju, a kada da istu posmatraju. Ovaj stav uključenosti/isključenosti održava njihovu životnu energiju na nivou koji umanjuje dejstvo stresa. I dok se u stresnim situacijama drugi ljudi oko njih «izgube», oni ostaju fokusirani i daju svoj maksimum.

Dobra vest je da ova svojevrsna žilavost – otpornost i korisno ovladavanje stresom i životnim izazovima – nije urođeno, već naučeno ponašanje. Naučeno je, iako posmatrajući pojedince koji kroz život kao da lagano plivaju, stičemo utisak da su se takvi rodili. Radi istine, valja napomenuti i da su i ona ponašanja koja čine da kroz život idemo kao po užarenom ili oštrom kamenju, takođe naučena.

Mi ne vidimo uvek kako nešto učimo, iako to radimo neprekidno. Lekcije, u formi različitih izazova, stoje pred nama, skoro svakodnevno. Bez obzira na to koje su nam dileme: kako i koliko ćemo da zaradimo u narednih godinu dana, kako da podržimo snalaženje deteta u novoj školi, gde da odemo iz radne sredine u kojoj nam nije prijatno… iza svih gorkih pilula za nas stoje lekcije i učenja.

Razlika između škole i života je u tome što smo tokom školovanja ocene dobijali na osnovu naučenih lekcija. Poredak je bio jasan i sledljiv: odgovaramo nekoliko lekcija iz pojedinačnog predmeta i dobijemo iz njega ocenu. U životu stvari stoje malo drugačije: lekcije učimo nakon dobijenih ocena. Rezultat našeg (ne)rada, (ne)aktivnosti su naše ocene, na osnovu kojih možemo naučiti lekciju. Svaki (ne)uspeh je samo privremen.

Spremnost za učenje je glavna premija u 21. veku. Učenje o sebi, svom poslu, o principima promene, stalnom usavršavanju. Iznad svega, o sebi. Čoveku je dato da može da pobegne od drugog čoveka, organizacije i izazova, ali ne i da pobegne od samog sebe. Kako je danas sve sklono promeni, pitanje je kako se prilagođavamo i kako ovladavamo znanjem koje nam je potrebno za veće ili bolje rezultate. Sve je u moći znanja i prilagodljivosti.

I to u brzoj primeni znanja i brzom prilagođavanju… Odnosno, sinhronom delanju kada je ono potrebno.

Dobrodošli u svet sinhroniciteta 🙂